Dvadesetogodišnji Jurij Huzenko je u cvetu svog života. Možete ga pronaći kako istražuje restorane koje vode talentovani ukrajinski kuvari, obilazi hipsterkse kafiće ili svraća u novi tržni centar „Respublika Park“ sa „Brazilian-style“ supermarketom.
Sa budućim planovima u džepu, njegov kreativni duh ga je podstakao da uštedi za gitaru, uči engleski jezik I ide na časove pevanja kako bi svetu pokazao svoj potencijal. I iako se njegov život 24. februara okrenuo naglavačke, odustajanje definitivno nije opcija za Jurija.
„Rat neće uništiti moju mladost I motivaciju za život. Za 10 godina živeću među Ukrajincima, slobodnim I iskrenim, koji cene svoju kulturu I dive se lepoti svoje zemlje.“
„Shvatio sam tokom doručka. Taj dan, 24. februar, trebalo je da bude uobičajeni radni dan za mene kao dostavljača, Ali kad sam izašao iz kuće, mnogo automobila se kretalo u suprotnom smeru, svi su žurili I bežali u panici.“
Jurij se tog dana vozio po gradu, obilazeći mesta gde je obično vršio dostave I te noći su on I njegov drug prvi put čuli glasnu sirenu u kraju Podil.
„Nismo razumeli obim onoga što se dešava u našoj zemlji. Vratili smo se kući tek u 11 sati uveče. Sve se promenilo“
Jurijeva porodica, njegova majka, očuh I baka, sada su na sigurnom mestu. „Redovno se čujemo I pomažem im finansijski. Plan mi je da ostanem u Kijevu, ovo je moj grad“. Priznaje da uprkos tome što živi u gradu čiji je centar do sada bio pošteđen direktnih napada, anksioznost se ovih dana može osetiti na ulicama Kijeva. Jurij provodi dosta vremena u svom iznajmljenom stanu.
„To je važan posao za doprinos društvu, a sada je postao još značajniji jer ima mnogo ljudi kojima je potrebna pomoć. Bake, deke, deca, osobe sa invaliditetom, pa čak I životinje imaju problema sa pronalaženjem hrane zbog rata“, kaže Jurij Huzenko..
Jurij je svestan koliko je velika pomoć zaposlenih Glova iz lokalnih kancelarija, kao I dostavljača koji nude svoju pomoć svakog dana.
„Uprkos situaciji, Kijev nije stabilan, a ljudi postepeno ponovo otvaraju svoja preduzeća kako bi zaradili novac I pomogli onima kojima je pomoć potrebna.“
I zbog toga, pomažući onima kojima je to potrebno, Jurij kombinuje svoju ulogu dostavljača sa volontiranjem.
„S vremena na vreme dostavim osnovne potrepštine ljudima koje ne poznajem o svom trošku. U Kijevu se snabdevanje hranom polako vraća u normalu, Ali još uvek postoji problem sa lekovima ili hranom za životinje“.
Seća se poslednjeg puta kada je pomogao starijoj ženi: „Verovatno nikada nisam čuo toliko zahvalnosti. Ove stvari nas povezuju. Kad god je to moguće, trebalo bi da pomažemo jedni drugima I pokažemo za šta smo sposobni jer smo ljudi“.
Jurij, Sergej, Serhij, Bogdan I Oleksij pet su od mnogih dostavljača u Ukrajini koji svakodnevno donose nadu onima koji otvaraju vrata svojih domova ili ih čekaju na stanicama metroa da dobiju lekove. Danas ih upoznajemo malo bliže, sa njihove najličnije strane, poput gradskih očiju koje nikada ne prestaju da posmatraju.
Glovo priče