Bodgan je u to vreme imao uzbudljive planove, poput proslave rođendana mlađeg brata, „napunio je 10 godina 24. februara – dana kada je Rusija započela potpunu invaziju“. Osim toga, njegova mama I on imali su karte za „Diesel Show“, njihovu omiljenu komediju. Sve ovo trebalo je da se desi u bliskoj budućnosti, dok je Bodgan takođe imao na umu da počne da radi u inostranstvu I iskusi život van svoje zemlje.
Bodgan živi u Lavovu sa svojom porodicom, kaže da je za sada još uvek sigurno mesto. Kada ga pitate gde on I njegova porodica idu kada se oglasi sirena, kaže:
„Živimo u zgradi od montažnih ploča I naš podrum nije sigurno sklonište za skrivanje. U blizini moje kuće nalaze se neki kritični infrastrukturni objekti, nisu vojni, Ali su napadnuti raketama pre nekoliko dana.“
Seća se da je 24. februara trebalo da odvede mlađeg brata u školu, Ali ga je porodica probudila I rekli su mu da je rat počeo.
„Nisam verovao dok ga nisam gledao na vestima. Nakon toga počeo sam da zovem sve svoje rođake“.
„Drago mi je što imam posao I ljudi su srećni što usluge dostave rade, zapravo, pronalaze neku utehu u tome što ekonomija još uvek funkcioniše“. Za njega je donošenje novca u kuću presudno jer je on jedini član porodice koji može da radi: „Teško je sedeti bez ikakvog posla, tako da kombinujem volonterske aktivnosti sa svojim poslom, posebno zato što sam jedini u porodici koji može da zaradi novac“.
Jurij, Sergej, Serhij, Bogdan I Oleksij pet su od mnogih dostavljača u Ukrajini koji svakodnevno donose nadu onima koji otvaraju vrata svojih domova ili ih čekaju na stanicama metroa da dobiju lekove. Danas ih upoznajemo malo bliže, sa njihove najličnije strane, poput gradskih očiju koje nikada ne prestaju da posmatraju.