Oleksij je radio kao mehaničar za bicikle, voli da putuje I imao je planove da kupi novi automobil I preuredi stan. U njegovom gradu ljudi su uživali da provode vreme u tržnim centrima I šetnji parkovima.
„Kada vršite dostave, upoznajete ljude iz svih sfera života, Ali često je teško videti žene koje su ostale same. Kada im pomognemo sa dostavama, veoma su srećne I zahvalne“.
Kada se razgovara s njim o ratu, kaže da je od samog početka njegov zadatak bio da održi mir I stabilnost u porodici I da se dobro pripremi za bilo koji scenario. On I njegova porodica odlučili su da ostanu u gradu I svi žive u istom stanu kao I pre. Tokom sirena za vazdušni napad, odlaze u sklonište blizu svog doma. „Naravno da sam zabrinut, Ali nastaviću da budem jak za svoju porodicu“.
Za njega, biti kurir znači pomagati gradu. Na isti način oseća da je transporter vesti, iako priznaje da više voli da deli dobre vesti I da ne rastužuje ljude još više.
„Kada vršite dostave, upoznajete ljude iz svih sfera života, Ali često je teško videti žene koje su ostale same. Kada im pomognemo sa dostavama, veoma su srećne I zahvalne“.
Oleksij takođe deli sa nama posebnu priču o jednom od partnera sa kojima radi: „U jednoj od poslovnih prostorija postavili su volontersku stanicu za pomoć izbeglicama iz cele zemlje. Sada, kada ljudi žele da pomognu doniranjem odeće, Ali nemaju sredstva da je donesu u stanicu, ja je dostavljam“. Oleksij nam priča I da pomaže u prikupljanju sredstava putem društvenih mreža, kao I da aktivno pomaže oružanim snagama Ukrajine I teritorijalnoj odbrani.
Jurij, Sergej, Serhij, Bogdan I Oleksij pet su od mnogih dostavljača u Ukrajini koji svakodnevno donose nadu onima koji otvaraju vrata svojih domova ili ih čekaju na stanicama metroa da dobiju lekove. Danas ih upoznajemo malo bliže, sa njihove najličnije strane, poput gradskih očiju koje nikada ne prestaju da posmatraju.
Glovo priče